raspala se juga,raspada se srbija ode kosovo,ide vojvodina,posle toga sandzak i ostade beogradski pasaluk kao sto ste to samo i imali.

hoces kad kibla postane okrugla pa da je brze mozes obletjeti da se ne porezes na ivice lijepog bračkoga kamena sto je fejsal i ekipa skupo platila jer gole guzice moras trčati oko nje ko bušmani sto bjeze od lavova koliko ce vas ove godine na hadz hadzijo,povedi Reisa jeste da nije za maratona ,ali ko zna kad moze onoliko srati mozda moze i brzo trčati i ulaziti u krivine oko kible ionako mu je glava kriva ko da je lumbago dobio

КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ СРПСКА ЗЕМЉА;
ТРЕНУТНО ПОД УПРАВОМ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА, АЛИ ТАКАВ СТАТУС НЕМОЖЕ ДУГО ТРАЈАТИ,СВЕ ЧИЊЕНИЦЕ СУ НА СТРАНИ СРБСКОГ НАРОДА,...ОНИ ИМАЈУ САМО СИЛУ...

Метохија значи "земља под управом манастира". Назив долази од грчке речи μετοχή (заједница), која је првобитно означавала насеобину монаха који обрађују манастирску земљу. Код Срба у средњем веку означава манастирско имање. На албанском Метохија се сматра делом шире области "Rrafshi i Dukagjinit" (што значи "равница војводе Ђина" по једном средњовековном великашу; на српском "Дукађин"), која обједињује Метохију и одређене крајеве Албаније западно од албанске границе.

Албански националисти виде назив Метохија у негативном светлу, јер их асоцира на Српску православну цркву. Од проглашења аутономне области/покрајине на тлу Космета 1945. године, Метохија је била саставни део званичног назива територије. Метохија је избачена из назива покрајине новембра 1968. године, као део покушаја да се смање националне тензије са Албанцима. 1990. године Метохија је враћена у назив покрајине. Резолуција 1244, UNMIK и садашња влада Косова користе искључиво Косово као назив покрајине, међутим не постоји правни акт којим је Метохија званично избачена из назива.

На Косову пољу се 1389 године одиграла Косовска битка, у којој су Срби доживели пораз од надмоћније турске војске. Тиме се Турцима отвара пут за даље освајање Балканског полуострва. Између 1371 и 1398 године Косовом и Метохијом је владао Вук Бранковић, господар Косова и Дренице, који 1389. године постаје турски вазал.

У борбама после Косовске битке, деспот Стефан Лазаревић је однео победу 1402. код места Трипоље против Ђурђа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да преотме земље које су раније припадале његовом оцу, Вуку Бранковићу. Током мађарско-турског рата 1448. заповедник мађарске војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца долази на Косово поље са 24000 војника. Долази до дводневне битке против бројније турске војске султана Мурата II, коју Мађари губе. Косово остаје под влашћу српске Деспотовине до 1459., кад пада под турску власт.[6]

Између 1459 и 1912 године, Косово и Метохија је било у саставу Османског царства. У време турске владавине, на територији Косова и Метохије су постојали Призренски и Вучитрнски санџак, да би касније био формиран Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Призрену, а потом у Скопљу.

Продорима Турака од краја 14. века, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Турци тероришу, пљачкају, и одводе народ у ропство. Због неподношљиве ситуације, долази до масовних пресељења Срба (видети чланак Сеобе Срба). Отпор Турцима често долази и од Албанаца. Познати албански вођа Ђурађ Кастриот Скендербег ратује са Турцима 1443.-1468. године.[6]

Падом српске Деспотовине 1459. Турци успостављају свој спахијски систем. Подручје Косова и Метохије до године 1541. припада румелијском ејалату. Од 1541. до 1580. припада будимском, затим босанском, а од 1607. опет румелијском ејалату. По турском систему долази до поделе на санџаке (округ), казе (срез), и нахије и кадилуке (општина). У борби против отпора становништва Турци користе исламизацију и друге методе. Исламизацију сматрају најбољим средством за смиривање подручја. Испрва у ислам прелазе феудалци, затим градско, и на крају и сеоско становништво. Процес исламизације траје све до краја 19. века, и Албанци масовно прелазе у ислам, а Срби делимично. Турци узимају младе Албанце у војску путем данка у крви и регрутацијом у јединице азапа, из којих редова се регрутују будући феудалци и војни команданти. Султан Селим II ослобађа дажбина сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у ислам. Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају исламизирани Албанци и тако шире властиту етничку територију. Албанци хришћани пружају отпор Турцима заједно са Србима.[6]

Све теже свеопште прилике у турском царству протоком времена доводе до устанака и немира становника, нарочита за време ратова Аустрије са Турском.

После слома турске опсаде Беча и оснивања Светог савеза Аустрије, Пољске и Млетачке републике 1684., долази до поновног буђења отпора покорених народа у Турској. У борбу против Турака ступају Срби и Албанци и неки се придружују аустријској војсци Ђ. Пиколоминија која надире ка Скопљу. У Призрену се тој војсци придружује још око 20.000 људи, али смрћу Пиколоминија долази до осипања и пораза од Турака код Качаника дана 1. фебруара 1690. Са аустријском војском се повлаче и Срби из Приштине, Пећи, Митровице, Призрена и Новог Пазара у оправданом страху од турске освете. Предвођени патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прелазе у Војводину, заједно са мањим групама Албанаца.[6]

Током идућег рата Аустрије с Турском 1737.-1739. цар Карло Шести од Аустрије позива хришћане на поновни устанак. Аустријанци заузимају Ниш, а српски устаници Нови Пазар 30. јула 1737. године. Патријарх Арсеније Четврти Јовановић упућује људе на Косово и сјеверну АЛбанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код Нове Вароши у аугусту. Турском противофанзивом све је изгубљено и доста Срба и нешто Албанаца се поново сели преко Дунава у Аустрију. На празне посједе Турци насељавају Албанце, и у подручје око Новог Пазара, где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску освету. У идућем периоду Албанци насељавају области долине Лаба, јужне Мораве до Сурдулице и Лесковца, Скопља, Куршумлије и Ниша. У новим крајевима Турци им давају плодну земљу и повластице, што изазива гнев и мржњу Срба. Свим овим премештањима, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке и Косова у слив Мораве и Војводину.[6]

Султан Селим III је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до Првог и Другог српског устанка, којима је Србија деломично ослобођена од турске власти. Турске реформе 1835. године доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Становници Призрена 1839. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више траже ослобођење од турске власти. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред српско-турски рат 1876.-1877., српско-турски рат 1877.-1878., и црногорско-турски рат 1876.-1878. Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, Јанкове клисуре, Јавору и Црној Гори. Током рата 1877.-1878., наступањем српске војске према Врању долази до повлачења албанског становништва из рејона Ниша, Лесковца, Топлице и других места, и они се настањују на Косово. Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.[6]

Албанци оснивају Призренску лигу на састанку у Призрену 10. јуна 1878. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење у један вилајет. Порта је ово одбила, и устанак је почео 1879. којим је турска власт свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде.[6]

У неким деловима Албаније исто долази до масовне побуне. Турска шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла 1881. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Смирење је било привремено, јер поново избијају немири по пашином повратку у Цариград. Локалне буне ничу 1883. и 1884. године.[7]

Од године 1905. до 1912. Албанци дижу низ устанака. У јулу 1908. у Урошевцу се окупља 20000 људи, и покушава се извести ослобођење од Турака. Међутим у то време долази до Младотурске револуције у Турској, и обећавају становништву смањење пореза, демократизацију и побољшање општих животних услова. Учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања и гуше албански отпор. Пропагира се идеја да су Албанци Османлије. Због тога аугуста 1909. избија нови устанак на Косову и Метохији, а Порта шаље војску да га угуши силом. До битке долази код Качаника од 11. маја до 13. маја 1910. Турци односе победу уз око 600 погинулих. Године 1912. поново долази до устанка под вођством Општег устаничког комитета, на подручју Дренице, Пећи, Ђаковице, и северне Албаније. Бајрам Цури диже устанак у подручју Краснићија (Krasniqi). Устаници заузимају читаво Косово, северну Албанију, па чак и Скопље, на шта Младотурска влада подноси оставку. Нова влада шаље делегацију која се састаје са представником Албанаца Хасаном Приштином. Турци одбијају захтеве за аутономију, употребу албанског језика у школама и администрацији, и финансирање развоја Косова и Метохије.[7]

Од 19. века, па све до 1945. године, Срби су за област данашњег Косова и Метохије користили и назив Стара Србија. Поред Косова и Метохије, назив Стара Србија је обухватао и неке делове Централне Србије, Црне Горе и Македоније.

У Првом балканском рату, српска и црногорска војска продиру на Косово и Метохију 1912. године. Српска војска заузима Косово и Призрен, а црногорска део Метохије, Ђаковицу и Призрен. Појачан је притисак на Албанце и Турке, и део њих се исељава са Косова и Метохије.[7]

Поразом српске војске 1915., аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а бугарске јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на албанском језику да придобију становништво. После пробоја Солунског фронта 1918., Косово заузимају јединице српске 2. армије у октобру 1918., и подручје нешто касније улази у састав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[7]

Косово и Метохија су 1929. подељено између 3 бановине: Зетску, Моравску и Вардарску. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима вечичине испод 5 хектара. Аграрна реформа укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње колонизација Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930., у 10 срезова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. Било је појава одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до нивоа интервенције војске. Мржња староседелаца према колонизованим Србима расте. Управа и школе користе само српски језик, што је супротно захтевима Албанаца. Фашистичка Италија потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.[7]

Комунистичка партија Југославије делује на Косову и Метохији, и 1938. комунисти стварају назив Космет за подручје. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности народа Косова, потврђен на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу. Комунистичка омладина 1938. и 1939. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимања њихове земље и терора према њима. Постоје партијске организације у већим местима. Међутим, занимљива је бројност чланова: године 1940., КПЈ има 239 чланова, од тога 23 Албанца.[7]

Косово и Метохија у Другом светском рату
Фашистичка Велика АлбанијаИзмеђу 1941. и 1945. године, за време фашистичке окупације, Италија је анектирала највећи део Косова и Метохије, делове Македоније и Грчке и прикључила их такозваној Великој Албанији, која је била италијански протекторат, краљевским указом од 12. августа 1941. Мање делове К. заузимају Немци и Бугари. Немци заузимају косовскомитровачки, лапски (подујевски) и вучитрнски срез, а Бугари део гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и Сиринићку жупу. Немци преузимају окупацију италијанске зоне од 1943. због капитулације Италије.[8]

Од Албанаца су формиране јединице помоћне полиције, у градовима 20-30, а селима 10-15 људи. У већим местима су италијанске квестуре са 30-40 полицајаца. Од Албанаца Италијани формирају и батаљон фашистичке милиције, и засебне полувојничке добровољачке јединице. Италијани укупно имају око 20000 војника, 5000 полицајаца и 5000 наоружаних Албанаца, припадника разних квислиншких формација. Италијани се приказују као ослободиоци Албанаца, ствараоци Велике Албаније. У ту сврху уводе албански језик у управи и школству, и дозвољавају употребу албанске заставе.[8]

Немци на свом подручју формирају албанску жандармерију од 1000 Албанаца, а још организују и око 1000 добровољаца по селима. Бугарски окупатор почиње у свом подручју бугаризацију, а окупациона посада се састоји од 2 батаљона.[8]

Током рата на терену Косова и Метохије деловале су много мање партизанске јединице него у осталим деловима земље. Велике репресалије, тежак живот под италијанском окупацијом, одвођење у логоре и на принудни рад су учинили своје. Такође, током Другог светског рата на територији Косова деловале су и четничке јединице Косте Миловановића Пећанца.

Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због тога је у току читавог рата КПЈ била неуспешна у покушају да масовно придобије Албанце за борбу против окупатора, што утиче на стање на К. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, већи део Срба се сели у Црну Гору и Србију већ убрзо по почетку окупације. С њима одлази и око половина комуниста, па се тиме оријентишу на мање акције, саботаже и припреме за устанак.[8]

Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских окупационих снага). У борби са њима учествовале су јединице ОЗНА-е и УДБА-е које су најчешће у појединачним окршајима разбиле остатке балиста док се одређени број извукао и сакрио у иностранству, док се један број њих предао и прикључио Брозовим партизанским јединицама.[тражи се извор] Ови последњи знатно су утицали да Брозов режим донесе уредбу о забрани повратка Срба на територију Косова и Метохије, што је заправо значило наставак прогона и балистичке великоалбанске политике.[тражи се извор] Томе је касније знатно допринео и споразум Броз-Хоџа по коме је Албанија заједно са Косовом требало да буде седма република у Југославији са правом на отцепљење након Брозове смрти.[тражи се извор]

Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију средином 1941. ствара Војни комитет. Прва диверзија је на жичари за превоз руде између Старог Трга и Звечана ноћу 17. на 18. јул 1941. Та група оснива копаонички НОП одред 25. јула 1941., који делује углавном ван територије К. У октобру 1941. оснива се и Метохијски НОП одред. Ипак, веће акције се не врше на К. све до почетка 1943, када постаје активнији НОП одред Зејнел Ајдини формиран крајем 1942. [8]

Формирају се још Шарпланински позадински НОП одред октобра 1942., Шарпланински НОП одред новембра 1942., Карадачки НОП одред јануара 1943., и Емин Дураку НОП одред јануара 1943. Априла 1943. погибају Боро Вукмировић и Рамиз Садик, чланови ЦК КП. Упркос свим напорима, до коначног ослобођења Југославије, на Косову и Метохији није било слободне територије и партизани делују у врло тешким условима.[9]

После капитулације Италије, Немци окупирају Албанију и К. Немци прокламују поштовање независне и слободне Албаније, и да долазе као ослободиоци албанског народа од италијанског ропства. Немци формирају квислиншке организације Другу призренску лигу 16. септембра 1943. и Косовски пук (Regjiment Kosova) крајем 1943. Косовски пук уништава отпор и становништво на подручју Урошевац-Приштина-Косовска Митровица-Пећ-Призрен.[9]

Немци и балисти средином фебруара 1944. почињу напад на јединице НОВ на К. и успевају скоро да униште Главни штаб НОВ за К. и пратећу чету. Тек средином 1944. долази до масовнијег развоја устанка и од јуна се формира укупно око 7 бригада НОВ, под именом косовско-метохијске бригаде. У октобру 1944. почело је повлачење немачке војске (група армија Е) из Грчке преко К., и почела је косовска операција, којом је требало уништити главнину немачких снага. У томе се није успело, али је подручје ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944.[9]

Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Најтеже борбе су вођене у Дреници, а затим у Урошевцу, Гњилану и Косовској Митровици. Тако 2. децембра 1944. штаб НОВ и ПО за К. ангажује против Дренице 3. и 7. косовско-метохијску бригаду, 25. бригаду 46. дивизије, Ибарски НОП одред и делове 3. и 5. дивизије НОВ Албаније. Пошто то није било довољно да се смири побуна,, касније је ангажовано свих 8 к.-м. бригада, 46. дивизија, и 3. бригада 22. дивизије. Како су борбе и даље трајале, Врховни штаб НОВ и ПОЈ формира 52. дивизију 8. фебруара 1945. године од к.-м. бригада, и уводи војну управу за подручје Косова и Метохије. Тим мерама је тек у марту 1945. сломљен отпор Албанаца.[9]

У току Другог светског рата, делови К. су били опустошени, а становништво поубијано, расељено, или послато у концентрационе логоре. Погинуло је 6200 људи из области Косова и Метохије.[9]

Косово и Метохија у СФРЈ
После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10 Јула 1945. године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем изузети из састава Централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.

Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Између 1974 и 1989 године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије.

Југословенски ратови
Рат у Словенији (1991)
Рат у Хрватској (1990-1995)
Рат у БиХ (1992-1995)
Косовски рат (1996-1999)
Рат у Македонији (2001)

Сукоби на Косову и Метохији
За више информација видети Српско-албански сукоб и Косовски рат

Косово и Метохија губи статус de facto федералне јединице 1989. године и отада је само Аутономна Покрајина Косово и Метохија у саставу Србије, са малим надлежностима. Већина становништа покрајине, чију већину чине етнички Албанци, је 1990 године прогласила независност, али то није признато ни од једне државе осим Албаније.

E, pa serem ti se u lepinju, magarče.

Sta si ti nalupao ovde?
Zasto smo bolesni ti lojavi islamski jarcu ili ovnu?
Zato sto necemo sa vama!? Uzima se na silu,pljacka se,ubija se,zar je to demokratija? U ono vreme imali su Rusi druge probleme sa Gorbacovom i Jelzinom. To su iskoristili Ameri,medjutim,situacija se pomalo menja.
Sto se tice proterivanja,to pitaj tvoju mamu,ona ce ti mnogo bolje objasniti!
Danas placaju ceh Srbi,sutra platicete vi. Amerima,ko je bio najveci prijatelj? Talibani u borbi protiv Rusa! Sta su danas Bin Laden i drustvo? Danas si najveci prijatelj jer te trebam,sutra mi ne trebas vise,ko te j...
Jos jedna stvar. Ko si ti da uzimas pravo na celu BH? Raspala se Juga,zasto se nebi raspala i Bosna? Zivi ti u tvom "bosanskom pasaluku"a mi cemo u RS.
Ne svidja ti se? J...li ti nanu smrdljivu,lojavu, zaostalo drustvo primitivnih cpecija na Balkanu.
Vi ste ta kuga i mora,vi i Siptari jedini narod smrdljive,lojave vere.

Odgovor je samo jedan da otimanje srbske zemlje se nastavlja a dzelati likuju zato kazem s-r-e-b-r-e-n-i-c-a je bila malo treba tu gamad islamsku pocistit kad dodje vrijeme a nije daleko i trajno ocistit zemlju od odpada koji se koti kao korovi

Cuj srbskog mazgova i srpske bolesne ideologije .
Kako je brz da izokrene stvari naopako .

Nije Putin dao Kosovo za genocidnu rs vec su Mudri Ameri stjerali sve radikalne bolesne srbocetnike na jedan manji prostor i one iz Hrvatske i one iz Srbije u tepsiju Bos Posavine da ih moze kad dodze vrijeme ,a ubrzo ce doci da ih satare jednim potezom
Da vas Rusi vole ne bi vas protjerali iz Rusije odakle ste i dosli na ove prostore
Uskoro ce te svi pravoslana braco zavrsiti u Beogradskom Pasaluku a jos malo zivite u iluzijama o nekakvoj srpskoj drzavi u Republici BiH
Uskoro ce Bosanska Oluja smrdo cetnicki

Pa borili su se svi Srbi za Kosovo, u video igrama

Jasno je kao dan.Kosova je dato za republiku Mrsku.To je dogovor mocnika o mi mozemo dase samo cudimo sta se desava,je,bo ih Putin.

haha jesmo jel ti vokri,naravno da smo Islamski Fundamentalisti p'icko srpska neozes nam nista...hehe
Pusi mi Islamski k'urac jadni prdoslavac,ima vas saka jada
mi cemo ti vladat! laillahe ilallah muhammedun resulallah
POBJECI NAM NEMOZETE!

Tvoj sarkazam pravi od tebe samo budalu!
Nisu Srbi zaboravili Kosovo,medjutim, protiv sile se ne moze. Ko lize dupe Zapadu ima sva prava! Moze da ubija,pljacka,oduzima teritorije. Srbi ne smeju cak ni na groblje da idu! To je "zapadna demokratija",za one koji im lizu guzicu,oni smeju sve,za njih nema zakona.
Tu-r-c-i su bili 500 g.pa su ipak jednog dana dobili nogu u dupe.
Zar ste svi slepi,zar ne vidite kuda vodi americka demokratija? Zar niko ne vidi,radi svojih interesa,sta su spremni sve da zrtvuju!? Sta je rekao BUS? Ko nije za nas,on je protiv nas!! Zar je to demokratija,ti tvoje misljenje ne smes da kazes!! To je bilo vec jednom ... za vreme Hitlera!

pogrijesio si sajt, za tebe ima onaj pravi www.put vjernika.com vrhovni zapovjednik osama super billi a jos ne ohladen ima nesto da ti poruči gdje on kroči tu je vječni rat